Vreme je za akciju! Budi odlučan

Šta znači biti odlučan? Odlučnost je spoj istrajnosti i hrabrosti koja vas drži u ravnoteži kada hodate po tankoj granici između neuspeha i izvrsnosti. Odlučnost nema veze s ciljevima koje ste zapisali na papir, ali ima velike veze s jurišem u nepoznato, koji će vam pomoći u spoznaji da ste sposobni za više nego što ste ikada sanjali. 


U narednim pričama ćete upoznati ljude koji su oličenje odlučnosti. Krasi ih predanost prema krajnjem cilju i borbenost koja im omogućava da se približe izvrsnosti baš svakog dana.  


Ispisivanje novih stranica grčke istorije na vrhu sveta


Vrh Mont Everesta mami alpiniste iz četvrtog kampa. To je poslednja stanica pre nego što timovi naprave krajnji napor prema veličanstvenom osećaju stajanja na najvišem vrhu sveta. Četvrti kamp je takođe prolaz u „zonu smrti”, uzvišenje koje prati izuzetan nalet hladnoće, nepristupačan teren i nedostatak kiseonika, nemoguće za živeti. U „zoni smrti”, vaše vlastito telo je vaš najveći neprijatelj, i dok mirujete, svaki udah je poput borbe. U kritičnom trenutnku uspona nastupa delirijum, stanje u kojem bi vas svaka pogrešna odluka mogla koštati života. Hod vam postaje nestabilan i polako počinjete da gubite svest zbog oticanja mozga. 


U trenutku kada je Panagiotis Kotronaros dostigao „zonu smrti” na Mont Everestu, još uvek je bio kilometar udaljen od samog vrha. Vetrovi su bili nemilosrdni, a pretnja oluje bila mu je neprestana briga. Više od 200 mrtvih tela razbacanih po planini, služili su kao podsetnik: ljudima ovde nije mesto.


Vetrovi su naterali njegov tim da se povuku već u prvom pokušaju penjanja na vrh, te je znao da ako ne uspeju drugom pokušaju, to znači neuspeh za grčku ekspediciju. 


Na visini od 6000 metara, svaki je deo Panagiotisovog tela govorio da se mora okrenuti nazad. Na visini od 8000 metara, telo mu je govorilo da legne i umre. Kako je dospeo tamo i kako je uopšte mogao nastaviti dalje?


Netipičan alpinista čelične volje


Kada je u pitanju Panagoitis, pratiti san o alpinizmu zahtevao je potpuno drugačiji tip istrajnosti. Odrastao je u Atini, a njegova porodica nije bila bogata i nije ih preterano zanimao sport.


Ni ja, ni moja sestra i brat nismo imali dodira s prirodom i planinama, priseća se Panagoitis. „Dotaknuti vrh Everesta je bio san. U početku je za mene to bio nedostižan cilj, pogotovo ako uzmete u obzir moje poreklo – nisam imao iskustva u alpinizmu, niti izvor finansija, a potičem iz urbane zone.” 


No, Everest ga je privlačio poput magneta. Kao tinejdžer, napravio je motivacionu ploču za školski projekat, opisujući prve alpiniste koji su dosegli vrh Everesta. Upravo ga je taj projekat podstakao na nepokolebljiv put sa krajnim ciljem da stane na vrh sveta.


Alpinizam uspostavlja pravu ravnotežu između fitnesa i kontakta s prirodom, kaže Panagiotis. „Stvar koja me zapravo privukla ovom sportu je postavljanje vrlo specifičnih ciljeva, što za sobom povlači proces rešavanja delića većeg cilja.”


U početku se Panagiotis morao zadovoljiti raspoloživim mogućnostima. Počeo je trčanjem, penjanjem, plivanjem i biciklizmom. Pazio je na ishranu i proučavao svaki tehnički aspekt alpinizma. Potražio je i sponzore koji su mu bili voljni pomoći oko opreme potrebne za profesionalni alpinizam.


Prva ekspedicija kojoj je prisustvovao bila je 1995., kada se njegova grupa uspela na vrh Šišapangma na Himalajima. Na 8000 metara visine, Panagoitis će prvi put iskusiti „zonu smrti”.


Činjenica da nam je to bila prva ekspedicija, samo je u nama povećavala svest o tome da nas čeka zahtevan poduhvat, kaže Panagiotis. „Uvek promenljivi vremenski uslovi, manjak iskustva i znanja, glečeri, poteškoće u prilagođavanju organizma ekstremnim uslovima...svaki od ovih faktora može vas koštati života.”


Prva ekspedicija dala je Panagiotisu snage i samopouzdanja da nastavi ka ostvarenju osvajanja vrha Everesta. 2004. godine, nije bio samo spreman da se okuša u osvajanju vrha Everesta, bio je vođa petorošlane grčke ekspedicije! 


Aloe Life Magazine ad - mountain climbers


Boriti se za velike stvari


Put do karijere profesionalnog MMA borca obiluje preprekama; dok sam sport polako napreduje, a popularnost mu raste na globalnom nivou, karijera kombinovanih borilačkih veština nije preterano unosna za većinu borilaca. No, život na vrhu je odličan za nekolicinu sretnika.


Endi “Taz” Jang nikada to nije radio zbog novca. Svestan je i činjenice da ceo život trenira za karijeru koja se može urušiti poput kuće od karata nakon samo jedne povrede. No, uz nekoliko velikih pobeda, uključujući svetsko prvenstvo, vrh je na vidiku.


Nivo na kojem se nalazi isključivo podrazumeva susrete s elitnim borcima. Zaređao je nekoliko velikih pobeda i osetio oštricu teških gubitaka. Endi kaže da je perspektiva ono što ga tera napred. Naučio je prigrliti bol, koja ne manjka kada je u pitanju njegovo zanimanje. 


Imam priliku da ostvarim cilj i znam da mnogi nisu ovoliko privilegovani, kaže Endi. „Dobio sam priliku da promenim svoj život, život svoje porodice i da pozitivno utičem na tuđe živote. Mislim na ljude koje sam izgubio i osećam da žele da živim punim plućima.”


Životni san


Endi je počeo da trenira borilačke veštine od 5 godina. Želeo je da bude  jak poput superheroja na TV-u. Endijev stariji brat Kris takođe je bio entuzijasta kada su u pitanju borilačke veštine i međusobno su se bodrili.


Izuzetno sam srećan što sam imao divno detinjstvo, kaže Endi. „Moji roditelji i cela porodica, bili su puni ljubavi, pažljivi i obezbedili su mi da imam sve što mi je bilo potrebno. Odrastao sam blizu obale Severne Irske, u šumovitom području, tako da smo maksimalno koristili, odlazili u duge šetnje i bili smo izuzetno aktivni.” 


Endijeva velika inspiracija bio je njegov deda koji se u vojsci bavio boksom. Njegove priče o mečevima u Africi, naporni treninzi i strast prema sportu, uticali su na Endija i podstaklo ga da trenira jos snažnije.


Trenirao je različite vrste borilačkih sportova i bio je izuzetno posvećen treninzima i vizualizaciji svojih snova. Dok su njegovi prijatelji i vršnjaci izlazili i opuštali se nakon škole, Endi je trenirao do dugo u noć. Bio je izuzetno strastven i predan umetnosti borbe, ali još nije bio siguran kako će se odvijati u budućnosti.


Prvi put se susreo sa sportom mešovitih borilačkih veština sa 18 godina. MMA je u to doba tek počinjao da okuplja strastvene pratioce.


Osećao sam da mi stvari dolaze potpuno prirodno, priseća se Endi. „Mogao sam spojiti sve stilove koje sam do tada naučio i koristiti ih zajedno. Bio je to test i duboko u sebi sam osećao da je ovo nešto čime treba da se bavim, nešto za šta sam stvoren. Kao dečak sam sanjao da ću postati jedan od najboljih boraca na svetu, a ovo je bila savršena prilika da ostvarim taj san.”


Napredovao je kroz amaterske vode i ubrzo napredovao do profesionalnog nivoa. Na tom nivou, ulozi su veći, kao i opasnost od povreda. Endi oseća da je upravo tamo gde treba biti i uveren je da će svoju karijeru borca podići na novi nivo.


Ključ za takmičenje na najvišem nivou


Snaga i veština vas mogu odvesti do određenog nivoa u profesionalnoj karijeri borca. Endi smatra da je najmoćnije oružje iz arsenala koji poseduje upravo – stanje uma.


Izgradnja pravog sistema verovanja u sebe je svakako prioritet, kaže Andy. „Sedeće je fizička sprema. Za to je potrebna disciplina, jer ima dana kada vas nešto boli, kada ste umorni i ne želite da nastavite. Upravo ta mala razlika kada istrajete umesto da odustanete je bitna.”


Mali pomaci istrajnosti se sabiraju tokom vremena i čine da budete snažniji, inteligentniji i disciplinovaniji. Nije bitno da li se radi o dodatnim vežbama na strunjači, vežbama rastezanja posle treninga, konzumiranju prave hrane ili osvešćenosti tokom vežbanja, dobrobiti se sabiraju.


Kada pobeđujete, često sitnice čine razliku između vas i drugog mesta, kaže Endi. „Moj trener kaže da je razlika izmedu pobedničkog i zadnjeg mesta delić sekunde.” 


Nikada najjači, tehnički najsavršeniji borac ne ispliva na površinu, već onaj koji ima najviše discipline, istrajnosti i, što je najvažnije, borac sa pravim stanjem uma i verom u sebe.


Kako MMA dobija na popularnosti, interesovanje publike je veće, konkurencija jr jača i potencijal je veći nego ikada. Endi Jang je uzeo zamah u pravom trenutku i svestan je te činjenice. 


Jednog dana ću umeti, kaže Endi. „Zašto bih se žalio? Svaka i najmanja neugodnost koju osećam sada, neće trajati zauvek. Kada jednom prestane, na njeno mesto dolazi snaga i uspeh. Živim svoju strast u ovom trenutku.”



Boriti se kada vam borba sama priđe


Postoje borbe za koje se ne možete priremiti. Treći stadijum raka dojke je definitivno jedna od takvih borbi, a Ketrin Un je imala i više nego dovoljno na pameti kada je 2014. godine čula svoju dijagnozu.


Sedam godina ranije, stigla je u Dubai s Filipina u potrazi za novim, imućnijim životom. Najveći grad Ujedinjenih Arapskih Emirata, igralište je mladih ljudi u pokretu i nudi životni stil koji je raskošan kao i pogled na grad. Privlači ljude iz svih delova sveta koji se nadaju da će steći bogatstvo i živeti punim plućima. 


Ketrin Un nije imala problema kada je u pitanju aklimatizacija i praćenje brzog ritma grada te je učinila što i svaki pristigli radnik – stranac: vikendima se zabavljala, upoznavala je nove prijatelje i istraživala okruženje.


Učinila je što i mnogi njeni sunarodnici koji su se doselili u Dubai: menjala je posao za poslom i tražila je pravu priliku za sebe. Ketrin je bila prva iz svoje porodice koja se odselila toliko daleko od kuće. Bila je potpuno sama. 


Upravo to je činilo njenu finansijsku situaciju nešto komplikovanijom. Prihvatala je svaki posao koji se nudio, radila je u agenciji za nekretnine, građevinskoj kompaniji i za gasni konglomerat. U prvih 8 godina života u Dubaiju, promenila je čak 5 poslova.


Plata nije bila idealna i Ketrin je često bila frustrirana. Znala je da postoji mogućnost za zaradu, ali nije znala koliko će morati da čeka. Ali, njen novi dom pružao je dovoljno uzbuđenja, pa je odlučila da ostane i pokuša. 


Udarac realnosti


Nesigurnost na poslu i privatnom životu, nisu bili ni delić onoga što ju je čekalo. Baš kada je počela da radi kao sekretarica u naftnoj kompaniji, saznala je vest koja će je sprečiti na daljem putu. Rak dojke, 3. stadijum.


Dijagnoza ju je skrhala, ali Ketrin nije mogla da sedi i čeka lečenje. Zdravstveno osiguranje koje je imala zahvaljujući poslu, bilo je jedino na šta je mogla da se osloni i bila je prestrašena mesecima da šefu otkrije svoje stanje.


Mislila je da će je šef smatrati nepodobnom za posao, što bi značilo da mora da odustane od svog sna o životu u Dubaiju i vrati se na Filipine. Bez da je ikome rekla reč, Ketrin se jutrima redovno vozila po dva sata da primi terapiju, a potom bi dolazila na posao.


Ketrin ipak nije mogla zauvek da se sama nosi s bolešću. Nedugo nakon što je započela terapiju u februaru 2015, njena majka je došla s Filipina kako bi mogla da joj pomogne. Hemoterapija je učinila svoje i Ketrin je polako gubila energiju, a klecanje kolena joj je otežavalo kretanje na poslu. Ponekad joj je imunitet bio u toliko lošem stanju da nije ni mogla da prima hemoterapiju. 


Pronalazak prijatelja, nade i volje za borbom


Guandoline je teško podnosila što joj ćerka trpi tolike bolove pa je dane provodila tražeći lek koji će joj iskustvo učiniti podnošljivijim.


Po preporuci osobe koju je upoznala u Dubaiju, Guandoline je pronašla Forever, ne znajući ništa o poslovnoj strani. Ketrin je upravo prolazila 5. mesec hemoterapije i bila je skeptična kada je čula da bi trebala dodati još jednu obavezu u svoj raspored. No, njena majka je insistirala da posete lokalno predstavništvo Foreverova i upoznaju nove ljude. 


Ispalo je da nije morala daleko da ide. Predstavništvo Forevera u Dubaiju nalazilo se upravo u zgradi u kojoj je i sama radila i trebalo je da „putuje” samo nekoliko spratova na prvi grupni sastanak. Bila je vrlo skeptična, ali je saslušala poslovnu prezentaciju.


Shvatila je koliko je grešila kada ju je poznata priča pogodila „u žicu”. Žena je počela da priča o ličnoj borbi s rakom dojke i kako ju je lečenje, uz bolest, istrošila mentalno i fizički. Takođe je spomenula kako ju je upravo njena mreža u Foreveru podstakla na ponovnu borbu i dala joj potrebnu snagu. 


Ime žene je bilo Lavli i takođe je bila s Filipina. Podelila je s drugima priču o tome kako joj je aloja pomogla u procesu lečenja i obećala je Ketrin da će joj pomoći što god joj bude trebalo. Ketrin je bila izuzetno zahvalna za savet, ali je bila nervozna jer nije znala kako će moći da priušti proizvode. Još jednom, Guendoline je bila od velike pomoći, učlanila se u Forever u ime svoje ćerke i prvih nekoliko meseci je kući donosila proizvode.


Kada je Ketrin primila zadnju hemoterapiju u 2015, a pobeda u borbi s rakom joj dala novu perspektivu u životu i razlog za ostanak u Dubaiju, noćni izlasci su postali prošlost, a zamenio ih je osećaj dužnosti da pomaže drugima, bas kako je Lavli pomogla njoj. Nastavila je da silazi nekoliko spratova niže i sluša predavanja (ovaj put, pomno) o neverovatnim uspesima menadžera. Svaki sastanak ju je činio srećnom i donosio inspiraciju te je ubrzo i sama osetila hrabrost da podeli svoju priču s drugima. 


Putem bloga i objava na društvenim mrežama, Ketrin je uspela da učlani mnogo prijatelja u Forever. Postala je menadžer nakon samo tri meseca, ali to nije ono što ju je punilo pozitivnom energijom;  ono što je čini srećnom upravo je promovisanje zdravog načina života, osetila je da je baš to njen poziv. Iz prve ruke zna kako je teško opstati u stranoj državi i sada pokušava da inspiriše svoju okolinu i podstakne radnike iz stranih država u Dubaiju da paze na svoje zdravlje dok nije prekasno.


Više nije ni toliko usamljena. Forever je postao porodica za Ketrin - njena majka je ostala u Dubaiju i sada je uspešna Poslovna saradnica u Foreveru. Njen brat je takođe došao u Dubai u nadi da će i sam profitirati od poslovne prilike koja im je pružena.


Bez podrške svoje majke, Ketrin nikada ne bi pronašla Forever. Bez ispovesti koju je čula od Lavli, Forever nikada ne bi ostavio toliki utisak na njen život. Dubai je zabavniji nego ikada otkad Ketrin pazi šta jede i kako se ponaša prema svom telu. Živi bez karcinoma preko dve godine, a isto toliko dotiče živote drugih svojom pričom.


Povezani proizvodi